Pravoslavna crkva ima dve vrste bogosluženja: opšta ili zajednička i posebna ili privatna. Opšta se bogosluženja vrše uglavnom u crkvi u određeno vrme, njihov početak se oglašuje zvonjenjem zvona i na njima su obavezni da učestvuju svi članovi Crkve. Takva bogosluženja su: večernje, jutrenje i Sveta liturgija (Služba Božja). Posebna bogosluženja se takođe vrše u hramu, ali se mogu vršiti i na nekom drugom pogodnom mestu, na primer u kući vernika, na groblju, u polju, a to su: krštenje, venčanje, opelo, parastos, osvećenje vode, rezanje Slaskog kolača i sl. Ova bogosluženja se ne vrše svakodnevno, već prema naročitim potrebama Crkve, jednog ili više vernika. (U drevnoj crkvi i posebna bogosluženja su bila zajednička, svi su se poznavali). Cilj i jednog i drugog bogosluženja je, na prvom mestu, proslavljanje Boga, zahvaljivanje za sva dobročinstva kojima nas je Bog obdario ili obraćanje Bogu molitvom, da nam pomogne u raznim momentima našeg života, da svi ljudi ostvare spasenje kroz Gospoda Isusa Hrista. Bog voli nas i mi volimo Boga. On nam je dozvolio da Ga prizivamo u molitvama i da Ga nazivamo Ocem nebeskim, što znači da se mi možemo osećati kao deca Njegova. Ako dete voli svoga oca, ono će mu često dolaziti, govoriće mu o svojim potrebama, o stanju svoje duše, iskazivaće mu svoju ljubav. Tada se raduju i otac i dete.

U pravoslavnom bogosluženju nema ničeg suvišnog, ničeg slučajnog. Svaka reč, radnja i predmet imaju svoj istorijski, verski ili prenosni smisao. Opšta sadržina bogosluženja je istorija stvaranja sveta, promišljanje Božje o svetu, očekivanje obećanog Spasitelja, Njegov dolazak na zemlju, propoved, stradanje i proslavljanje, ustanova Crkve i njen život. Onaj ko shvata bogosluženja, ko redovno dolazi u crkvu, taj će svakog dana, svake sedmice i tokom godine preživeti sa Crkvom istoriju ljudskog spasenja.

U današnje vreme bogosluženje Pravoslavne crkve čine ona molitvoslovlja i sveštene radnje, kojima pravoslavni hrišća-ni izražavaju Bogu svoja osećanja vere, nade i ljubavi, i posred-stvom kojih ulaze u svetotajinsko opštenje sa Njim, dobijajući od Njega blagodatne sile za sveti i bogougodan život, dostojan istinskog hrišćanina.


Bogosluženje se vrši u hramu

Bogosluženje se ne vrši u našim običnim stanovima, već u za to specijalno uređenim i osvećenim prostorijama, hramovima ili crkvama, a ako nema hramova u posebno uređenoj i ukrašenoj sobi. Hram se naziva i crkva, zato što se tu okupljaju ljudi koji čine Crkvu Hristovu. Reč crkva upravo označava zajednicu vernih, pa je ta reč od hrišćanske zajednice prenesena i na mesto gde se hrišćani okupljaju radi bogosluženja.

Hram se svojom spoljašnošću razlikuje od svih ostalih građevina, a unutrašnjost im je podešena prema potrebama javnog bogosluženja. Zbog čega je to potrebno? Naš svakodnevni život je često daleko od Boga i od misli o Njemu. Zbog toga, da se približili Njemu, potrebno je da se otrgnemo od obične svakodnevnosti i da se prenesemo u neposrednu blizinu Božju. Zaista, svojom spoljašnjošću i unutrašnjim uređenjem hram čini oklop, koji štiti vernika od svih spoljašnjih uticaja i proizvodi u njima osećanje, da se nalaze pred samim Bogom, na pragu neba. To je, uostalom, i najvažniji cilj, kome služi hrišćanski hram. Naše bogosluženje predstavlja istinsku “školu pobožnosti” koja dušu potpuno odnosi iz ovog grešnog sveta, prenoseći je u carstvo Duha. “Zaista, hram je zemaljsko nebo -kaže najveći pastir našeg vremena sveti Jovan Kronštatski - јер где је Престо Божији, где се савршавају страшне Свете Тајне, где анђели служе са људима, где се непрестано славослови Сведржитељ, тамо је истинско небо”.

Propovedajući spasonosno jevanđelje, Gospod Isus Hristos je često odlazio u Jerusalimski hram, da se pomoli Ocu ili da okupljenom narodu govori o Carstvu nebeskom. Kad je jednom prilikom u hramu zatekao trgovce i menjače, isterao ih je napolje, govoreći da su oni od doma Oca Njegovog napravili pećinu razbojničku. Ovim nam je pokazao da, iako Bog svuda prisustvuje i sve ispunjava, ipak u hramu, kao domu Svome, naročito obitava.

Međutim, pošto Jevreji nisu prihvatili Hrista i Njegovu propoved, njihov hram nije mogao postati mesto hrišćanskog bogosluženja. Zato Hristos, neposredno pred svoje stradanje, šalje učenike u Jerusalim, da u privatnoj kući pripreme poslednju večeru, na kojoj će Hristos ustanoviti novi savez sa ljudima, preko svoga Tela i Krvi, kroz Svetu tajnu pričešća.

Na taj način je stavljeno do znanja apostolima i prvim hrišćanima, da za privremena mesta svojih bogosluženja odabiraju kuće pobožnih ljudi, dok se ne pojave uslovi za formiranje posebnog novozavetnog hrama. Na dan Hristovog vaskrsenja zbunjeni i uplašeni apostoli okupljeni su na molitvi u jednoj ‘prostranoj sobi’ Posle Hristovog vaznesenja svi su zajedno na molitvi u sobi na Sionu, odakle su, deset dana kasnije, pošto su primili Duha Svetog, održali prvu javnu propoved, osnovali prvu hrišćansku crkvenu opštinu, pošli da u celom svetu šire jevanđelje Hristovo.

Od prvih vremena Hrišćanstva postojala su izvesna sveta mesta, namenjena isključivo i neposredno hrišćanskom bogosluženju, a to su crkve i kapele. U sveta mesta računamo zvonike i groblja, koji su prema svojoj nameni neposredno služili u bogoslužbene svrhe. Prema tome, kada govorimo o svetim bogoslužbenim mestima, pod tim pojmom podrazumevamo: hramove, kapele, zvonike i groblja.

Prezueto iz knjige "Upoznajte bogosluženje pravoslavne crkve" Protojerej-stavrofor Dušan M. Kolundžić, profesor.