Sveti Zosim i Sveti Jakov Tumanski

O ži­vo­tu i pod­vi­zi­ma Pre­po­dob­nog Zo­si­ma Si­na­i­ta ne­ma sa­ču­va­nih isto­rij­skih po­da­ta­ka, osim na­rod­nih pre­da­nja o nje­go­voj ne­du­žnoj smr­ti, ko­ja su za­be­le­že­na tek u XIX ve­ku.
Pripada grupi monaha isihasta, poznatih pod imenom Sinaiti, koji su u vreme kneza Lazara, naselili Srbiju.

Ako uzme­mo kao tač­nu pret­po­stav­ku da je Pre­po­dob­ni Zo­sim bio uče­nik Gri­go­ri­ja Gor­njač­kog, on­da iz to­ga mo­že­mo za­klju­či­ti da je u Sr­bi­ju ve­ro­vat­no do­šao sa svo­jim uči­te­ljem u Gor­njač­ku kli­su­ru, oda­kle je vre­me­nom, že­le­ći usa­mlje­ni­ji i skro­vi­ti­ji ži­vot, pre­šao u Po­du­na­vlje, na­sta­niv­ši se u ne­pri­stu­pač­nim tu­man­skim šu­ma­ma, ko­je do da­nas po­sto­je.
Za me­sto svo­ga ti­ho­va­nja oda­brao je pe­ći­nu is­po­sni­cu u ko­joj je ure­dio pro­stor za ži­vot i bo­go­slu­že­nje.  Pod­vi­za­va­ju­ći se rev­no­sno i is­traj­no, ni­je ostao ne­po­znat na­ro­du, ko­ji je sa lju­ba­vlju za­pam­tio ime i me­sto nje­go­vog pod­vi­ga.


Radoje Arsović (Sveti Prepotobni Jakov Novi Tumanski) rođen je 1894. godine u selu Kušići nadomak Ivanjice. Posle osnovnog obrazovanja, željan nauke i saznanja otisnuo se iz domovine u Francusku, gde je uspešno završio studije i stekao dva doktorata: prvi iz oblasti filosofije na Sorboni u Parizu, a drugi iz oblasti prava u Mompeljeo. Radio je kao službenik u diplomatiji i kao ambasador kraljevine Jugoslavije u Francuskoj.

Odmarajući 30-ih godina XX veka u Vrnjačkoj Banji, našao se prilikom održavanja sabora bogomoljačkih bratstava Srbije. Zadivio se propovedima Sv. Vladike Nikolaja i sveštenstva, a posebno besedom jednog prostog Srpskog seljaka. Dotakavši ga tom prilikom blagodat Božija, napustio je službu i svetovni život i došao je kod Sv. vladike Nikolaja sa molbom da bude iskušenik. Kažu da je tada vladika Nikolaj pred okupljenima zapovedio Radoju da ukloni sa staze pseći izmet. Dvostruki doktor nauka, bez gordosti i sujete, u smirenju i poslušnosti odmah učini kako mu vladika zapovedi. Posramiše se od stida mnogi monasi a zadivljen vladika Nikolaj prihvati brata Radoja, budućeg Svetog Prepodobnog Jakova Novog Tumanskog.

Kao iskušenik prošao je sva monaška poslušanja. Nije mu padalo teško da riba toalete, čisti krompir i slično. Strogo se podvizavao, slabo se i oskudno hranio,  neretko otpacima od trpeze. Imao je samo dva para iznošenih mantija. Nikada nije lezao u postelju, već se molitveno odmarao. Odlikovao se neobičnim darom ćutljivosti.

Pre drugog svetskog rata, bio je urednik Hrišćanskog misionara, a pred sam rat i u toku njega, bio je vatreni propovednik vere, ukrašen ravnoapostolnom revnošću. Stekavši mnoge duhovne darove, bio je i prozorljiv. Predvideo je oba bombardovanja Beograda, bombardovanje manastira Žiče i drugo.

U toku rata živeo je u manastiru LJubostinji, gde je upamćen kao veliki podvižnik. Mučen od komunista, ispovednički se upokojio, nakon žestokog batinanja u selu Rabrovu, u februaru 1946. godine. Po sopstvenom zaveštanju sahranjen je u manastiru Tumanu. Od tada pa do dana kada su mu svete netruležne  mošti otkrivene 21. oktobra 2014. godine, njegov grob bio je stecište bogomoljaca, sveštenika, monaštva i vladika.

Sveti Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom zasedanju maja 2017. godine odlučio je da monaha žičkog Jakova uvrsti u diptih svetih pod nazivom Prepodobni Jakov Novi Tumanski i odredio da se praznuje 8. avgusta po starom, odnosno 21. po novom kalendaru, istoga dana kao i praznik Svetog Zosima Tumanskog.

Narod iz mnogih krajeva svakodnevno mu pritiče, moleći novoga svetitelja, Prepodobnog oca Jakova za zastupništvo pred Gospodom, pomoć i isceljenje.