Viđenje lica Božijeg-Arhimandrit Sofronije

Monah, pustinjak, sveštenik, duhovnik i duhovni otac, osnivač manastira, ikonopisac, crkveni himnograf, pisac, ,,misionar” – brojne su harizme oca Sofronija.

Arhimandrit Sofronije Saharov (1896–1993) poznat je  čitaocu, pre svega, po knjizi „Starac Siluan“, koja je, budući da je prevedena na šesnaest jezika, danas znana čitavom hrišćanskom svetu. Onima kojima se otkrio duhovni svet oca Sofronija ne treba nikakvo drugo svedočanstvo o njemu osim njegove sopstvene reči. Jer, kako je o. Sofronije pisao svojoj sestri Mariji, „ono glavno već odavno je rečeno“, i to je rekao on sam u trima osnovnim knjigama: „Starac Siluan“ (Pariz, 1952), „O molitvi“ (Pariz, 1991) i „Videti Boga kakav On jeste“ (Eseks, 1985). O ovoj poslednjoj, on svedoči: „Napisao sam svecelu svoju ispovest za čitav život. Tamo je zapisano sve ono najvažnije iz moga života u Bogu“.

On kaže da – Pokajna molitva pred Višnjim je najintimnije mesto našeg duha. Otuda je proistekla želja da se sakrije negde pod zemlju, kako je niko ne bi video, niko čuo, kako bi sve ostalo samo među Bogom i dušom. Neophodno je bežati od iskušenja da obraćamo pažnju na samog sebe, inače postajemo žrtva duha sujete i samozadovoljstva. Zbog takvih tremljenja našeg duha mi osećamo bogoostavljenost.

,,Celog svog života, on je stajao pred tajnom čoveka, čistog i slobodnog “duha” u telu koje je potčinjeno kosmičkim silama. Može se reći da je ovu tajnu otac Sofronije živeo celim svojim bićem, sve do kraja. Svi koji su ga videli pred smrt bili su iznenađeni kontrastom između krajnje slabosti njegovog tela, kojim više nije bio u stanju da upravlja, i plamene živahnosti njegovog duha. Kako reče jedan od njegovih bliskih: “Plamen Duha je sagoreo u njemu i poslednju česticu materije”.

Maksim Eger