Kuća u parku - Zoran Krstić

„Stigli ste gospođo... Dobar dan. Pomaže Bog. Primite još jednom moje iskreno saučešće. Sa vašim pokojnim suprugom sam delio kabinet i povremeno smo se viđali. Ne baš tako često, ali kad god bi se to desilo bilo je veoma prijatno podeliti misli s njim. Šteta, šteta .. .Tako brzo i iznenada. Izvol'te, molim Vas, idemo, dekan nas čeka.“

Protinica još uvek stoji na vratima neod-lučna da prekorači prag zgrade Pravnog fakul-teta i ostavi za sobom svežinu prolećnog jutra. Nikada nije ušla u ovu zgradu pored koje je toliko puta prošla. I svaki put bi je krajičkom oka, ne okrećući glavu, pogledala, tek da se uveri da je ona još uvek tu. Stamena, uravnotežena, predratna zgrada koja joj je ulivala sigurnost i osećaj da je na ovom svetu sve na svom mestu. Kada je suprug pre desetak godina počeo i u njoj, pored Teološkog fakulteta, da predaje crkveno pravo, pričao joj je o unutrašnjosti zgrade. O učionicama, hodnicima, kabinetima, amfiteatru, kolegama profesorima i studentima, i sve se to slagalo s njenim utiscima koje je već imala prolazeći godinama pored zgrade fakulteta, ali i rasplamsavalo maštu o snovima i karijerama te reke mladosti koju je sretala na trotoaru ispred zgrade.

„Hvala vam mnogo, dragi profesore. Šta možemo mi mali ljudi. Ne biramo čas kad ćemo doći na svet, ne biramo ni čas kad iz njega izlazimo...